Devojka sa naočarima

Zatočenik nebesa je treća knjiga u serijalu i ona povezuje prethodne dve. Hronološki, ona se odvija posle prve, Senke vetra a jedan deo knjige govori o periodu izmedju druge i prve (za one koji su čitali ovaj ciklus, ova rečenica ima smisla). Priča počinje kada neobični čovek dolazi u knjižaru Sempere i sinovi, kupuje knjigu Grof Monte Kristo i ostavlja je za Fermina, sa ispisanom porukom. Ne ostavlja pozitivan utisak na Danijela, koji počinje da ga prati u želji da sazna o vezi izmedju njegovog prijatelja i nepoznatog čoveka. Klupko se polako odvija, saznajemo o Ferminovoj prošlosti, robovanju u zatvoru Monžuk kao i poznanstvu sa piscem Davidom Martinom. Saznajući o Davidovoj povezanosti sa njegovom porodicom, Danijel postaje ogorčen i odlučuje da istraži prošlost, uprkos datom obećanju da to ne radi.

Lavirint duhova je knjiga kojom se završava ovaj ciklus, u originalu četvrta a kod nas je izašla u dva dela. U ovom delu upoznajemo Alisu Gris koja radi kao privatni detektiv za jednu (polu)tajnu agenciju. Inspektor Vargas i ona počinju da istražuju misteriozni nestanak ministra Vajlsa, uglednog čoveka ali koji je u prošlosti bio upravnik zatvora Monžuk. Čim su počeli da povezuju konce, dobijaju naredjenje da se povuku jer je slučaj rešen- Maurisio Vajls je poginuo u saobraćajnoj nesreći! Sve deluje logično i čisto, ali nastavljaju istragu na svoju ruku. U toku istrage se susreće sa porodicom Sempere kao i sa čovekom koji joj je spasio život pre 20 godina.

Jako zanimljive i dobro napisane knjige, što se i očekuje od Safona. Alisa je odličan glavni lik, ima odličnu priču uz koju ne čekamo kad će se pojaviti Semperovi. Kraj me je malo razočarao jer je suviše logičan i ne prepušta čitaocima ništa na maštu. Što se mene tiče nije morao uopšte da piše poslednju glavu (Priča o Hulijanu).

Uglavnom, ovo je jedan divan ciklus, koji pored dobro napisane misterije, promoviše ljubav prema književnosti i budi interesovanje za špansku kulturu.

Smeštena u magičnu oblast Stounhendža i Solzberija, ova knjiga nam govori o turbuletnoj istoriji Engleske od ledenog dova do današnjih dana. Čitajući, bićemo svedoci užasne tiranije, verskog raskola i nemira, ljubavi i napretka. Sarum je priča o engleskim precima, tu upoznajemo Vilsonove i Masone, porodicu rimskog porekla Portijus, Saksonce šoklije i Normance Godfrije.

Prvi tom govori o vremenskom periodu od praistorije do ranog srednjeg veka. Ovaj deo knjige je kao putovanje sa Doktorom Huom-videćete neverovatne stvari! Prisustvovaćete odvajanju ostrva od evropskog kontinenta, izgradnji Stounhendža, razvoju ovog mesta pod rimskom vlašću kao i vladavinu prvih hrišćanskih kraljeva.

Drugi tom opisuje srednji vek i izgradnju Solzberijske katedrale, jedne od najpoznatijih na svetu. Kao budućem istoričaru umetnosti, bilo mi je jako zanimljivo da pratim prelazak iz romaničke umetnosti u gotičku, ukrašavanje knjiga itd. Druga važna tema ovog dela je Velika kuga, epidemija koja je odnela veliki broj života u Britaniji, kao i u Evropi. Procenjuje se da je umrlo oko 20 miliona ljudi. Posle toga dolazi napredak zanatstva i trgovine, razvoj gradova kao i Rat ruža i vladavina Krvave Meri.

Treći tom se bavi razdobljem od kraja srednjeg veka do današnjih dana. Opisuje razvoj Britanske imperije i nepojmivog bogatstva sa jedne strane kao i siromaštvo i očaj sa druge. Napoleonovi ratovi i strah stanovnika Solzberija od njih, industrijska revolucija kojoj je kolevka Engleska kao i vladavina kraljice Viktorije su važne teme trećeg dela. Naravno, govori i o dva svetska rata i 20 veku, ali imam utisak da je taj deo malo „pretrčan“.

Edvard Raderfurd se vratio u rodni Solzberi 1983 godine i počeo da piše o njegovoj istoriji. Sarum je njegov prvi roman, izašao je 1987 godine i odmah postao bestseler. Moram da napomenem da se pisac nije bavio dogadjajima koji su svima nama poznati kao što je: Legenda o kralju Arturu Henriju VIII i njegovim ženama itd.- već se više bavio životom malog, običnog čoveka što se meni više dopalo.

Ovo je bila najiščekivanija knjiga ove godine (bar za mene) i nimalo me nije razočarala. Od mene velika preporuka.

U drugoj knjizi serijala „Groblje zaboravljenih knjiga“ upoznajemo Davida Martina, pisca koji živi u napuštenoj kući sa tornjem u srcu Barselone, i zaradjuje za život pišući senzacionalne priče pod pseudonimom. Bežeći od traumatičnog detinjstva, spas nalazi u knjigama i literaturi, svet u koji ga uvodi vlasnik knjižare „Sempere“. Opčinjen ljubavlju prema pisanoj reči, zapostavlja svoje zdravlje i provodi noći pišući o tajnama i misterijama svoga grada. Istorija kuće ga sve više opčinjava i zaposeda, dok se bori sa neizlečivom bolešću. Ubrzo, David prima pismo od Andreasa Korelija, izdavača iz Francuske koji mu daje ponudu koja se dobija jednom u životu – da stvori (napiše) novu religiju. Knjigu koja menja srca i umove ljudi, u zamenu za malo bogatstvo. Ali kada počne da radi na knjizi, uvidja sve jasniju vezu izmedju njegovog rada u progresu, kuće u kojoj živi kao i njenog prethodnog vlasnika.

Ova kniiga se dosta razlikuje od prve u ciklusu: u Senci vetra imamo dečaka koji se upušta u neobičnu avanturu zbog ljubavi prema jednoj knjizi a u ovoj imamo otudjenog i melanholičnog pisca, ne naročito dragog, koji je u sve većoj nevolji zbog svojih ličnih problema, inata a ponekad i pomalo povredjene sujete.

Safonov način pisanja je odličan kao i uvek, ali likovi nisu baš dobro razradjeni kao u prvoj knjizi. Ostalo je dosta toga nerazjašnjenog, ali sam čula da se u nastavcima sve kockice sklope. Uskoro se vraćam u Safonovu Barselonu, jer sam „kidnapovala“ ostatak serijala u biblioteci i ne vraćam dok ne završim sa sve tri knjige.

Od mene velika preporuka !

Posle hiljadu godina vraćam se blogu, bar se meni tako čini. Nisam planirala ovoliko dugo da ne pišem ali malo lenjost, malo više obaveze i to je to. Dosta toga se dogodilo za ovih mesec ipo, pa ću o tome danas i pisati.

Prvo i najvažnije- upisala sam fakultet! Dosta sam čitala literaturu i posvetila se tome, tako da mi je sve drugo palo u drugi plan (nažalost to se odnosi i na ovaj blog). Za divno čudo, nisam imala toliku tremu i oba testa sam uradila odlično. Naravno, bilo je tu i sitnih grešaka koje su me kasnije jako nervirale ( Po meni, sedma decenija XX veka traje od 1971 do 1980 godine 🙄).Ali dobro, sve se lepo završilo i od oktobra sam student!

Drugo i meni jako važno – kupila sam policu za knjige. Konačno imaju svoj dom i ne stoje više u zatvorenom delu ormara. Uživam da slažem knjige, čistim ili jednostavno da joj se divim.

Treće po redu su nove knjige na mojoj novoj polici. Kao prvu bih pomenula knjigu koju sam dobila kao nagradu. Bilo je to sredinom juna i imala sam dosta obaveza: podizala sam novac na bankomatu plus na telefonu sa Beogradom u vezi nekog papira za prijemni, kada mi je stigla poruka od drugarice koja glasi:“Čestitam za Bakmana!“ Znala sam ko je taj pisac, jer smo non stop bombardovani njegovim novim knjigama kao i osvrtima na njegove nove knjige, ali kakve to veze ima samnom? Misterija se razrešila kada sam ušla na svoj fb. profil: nagradjena sam u izazovu koji sam potpuno zaboravila. Pisala sam o knjizi Kvo vadis a kao nagradu sam dobila malu, plavu knjižicu sa dugačkim naslovom! To je moj pokušaj da budem duhovita, izvinjavam se! 😁 Knjiga se zove:“Put do kuće svakog jutra sve je duži“, još uvek je nisam čitala. Ako je za utehu nisam ni Napuljskog diplomatu još uvek čitala jer sam se bavila drugim stvarima. Ali o tim uzurpatorima malo kasnije. Uglavnom, obradovala sam se nagradi i proĉitaću knjigu kad stignem.

Takodje bih da pomenem i knjige koje sam kupila za Noć knjige. Na prvom mestu je Sarum od Raderfurda, koju/koje trenutno čitam. Knjiga je izdata u tri toma i govori o istoriji oblasti Sarum/ Solsberi u južnoj Engleskoj. Takodje sam uzela Mitove i legende od Vladete Jankovića, odličan način da se upoznamo sa tri najveće monoteističke religije. I na kraju uzela sam Savršeno sećanje na smrt od Radoslava Petkovića. Sudbina i komentari mi se jako dopala, a Senke na zidu nisu imali u knjižarama.

I četvrta stvar koja mi je odvlačila pažnju od svega je Izrael: sama država, istorija Jevreja i hebrejski jezik. Činjenica da su od antičkog doba, svaki muškarac i žena znali da čitaju i pišu i da su oživeli (polu)mrtav jezik je meni vau!! Takodje bih bila zahvalna na svakoj preporuci za knjige na ovu temu, sem razdoblja o Holokaustu. Ozbiljno, jako sam osetljiva na tu temu. Čuveni film Šindlerova lista? Nikad pogledala, plače mi se kad vidim plakat za taj film. Ruski film Bitka za Staljingrad? Plačem kad čujem pesmu.

I to je to, rekla bih. Trudiću se češće da pišem i da zavedem neki red ovde. Pozdrav do sledećeg čitanja!

Ovaj roman nas vodi u Rimsku imperiju, u doba vladavine Nerona. Centralna priča je ljubav izmedju rimskog vojskovodje Marka Vinicija i hrišćanke Ligije.

Vraćajući se nakon niza uspešnih osvajačkih pobeda u Rim, Marko Vinicije sreće i zaljubljuje se u Ligiju, ćerku ligurskog kralja. U nameri da je uzme za ljubavnicu, Marko je odvodi na Neronov dvor. Ligija se zgražava na nemoralno ponašanje rimskih plemića i odbija nasrtljivost Marka. Ubrzo je njen verni sluga Ursuz spašava iz palate, ostavljajući Marka uvredjenim i izludelim od ljubomore. Pokušava na sve načine da je nadje, angažuje čak i Hilona, licemernog filozofa, da mu pomogne. Hilon saznaje da devojka pripada hrišćanima, tada još uvek maloj „jevrejskoj“ sekti. Marko polako saznaje više o njima, o njihovom sistemu verovanja, a sa njim i mi.

U ovoj knjizi se jasno vide kontrasti izmedju paganstva i hrišćanstva, prvog dekadentnog i na „staklenim nogama“ a sa druge strane mlade religije u usponu. Pisac je dobio inspiraciju za ovo delo kada je sa prijateljem posetio malu kapelu u Rimu, gde je video ploču sa natpisom: „Qvo vadis“. Ovo pitanje je vezano za ranohrišćansku legendu po kojoj je Sveti Petar, bežeći iz rimske tamnice, na putu za Jerusalim, susreo otelotvorenje Isusa Hrista. Kada mu je postavio ovo pitanje : „Qvo vadis Domine?( Kuda ideš Gospode?)“, Isus mu je odgovorio:“Roman eo iterum crucifigi! ( U Rim da opet budem razapet)“. Postidjen što beži, Petar se vraća u Rim i prihvata da strada za svoju veru.

Ovaj roman je privukao veliku medjunarodnu čitalačku publiku, toliko da je u Francuskoj imao veće tiraže od Emila Zole. Kvo vadis je jedini Sjenkjevičev roman koji ne govori o istoriji Poljske. Iako mnogi misle da je pisac dobio Nobela za ovo delo, to nije tačno već za svoj celokupan rad.