Devojka sa naočarima

* Samo onaj koji je osetio krajnji očaj može osetiti i krajnju sreću.

Ovo je priča o mladiću Edmundu Dantesu kome je učinjena nepravda od strane njegovih neprijatelja nakon čega je, bez ikakvog osnova, bačen u tamnicu i tamo proveo 14 godina.

Nakon što je pobegao i otkrio skriveno blago oca Farija, postao je izuzetno bogat čovek i menja ime u grof Monte Kristo.

Izludjen bolom zbog smrti oca i izdaje verenice, Dantes koristi novac i detaljno planira osvetu svima koji su učestvovali u njegovoj nesreći. Postaje hladnokrvno biće, koristi sve njihove sklonosti i mane, pa čak i njihove potomke, da bi uništio svoje neprijatelje.

Pri kraju uvidja koliko je bede i nesreće izazvao , misleći da će ga osveta usrećiti. U životu je želeo samo ljubav i mir , a sada je to drugima oduzimao. Grof pronalazi svoju sreću koja mu je stalno izmicala, shvativši da ima vrednijih stvari od osvete i isterivanja pravde.

Mnogi kažu da su neki delovi bili dosadni i da je knjiga mogla biti kraća ali ne i ja. Uživala sam u svakom detalju, svakom delu slagalice. Knjiga jeste velika (3 knjige po 500 strana iz biblioteke) ali, po meni, vredi svake napisane reči. Sećam se kada me je mama zvala u dnevnu sobu da pijemo kafu- sišla sam sat vremena kasnije, jer sam čitala deo kada se Dantes suočio sa Fernandom. 😂😂😂

Još jedan odličan francuski klasik i velika preporuka od mene !

Na današnji dan je rodjena Desanka Maksimović, 16. maja 1898 godine u Valjevu.

Bila je pesnikinja, pripovedač, pisac za decu, a povremeno i prevodilac sa ruskog i francuskog jezika.

Njena poezija je rodoljubiva i ljubavna, objavila je preko 50 zbirki pesama

⬆️Spomenik pesnicima sa Desankinim likom u Valjevu

Dobitnica je svih važnih nagrada za svoj rad: Vukova, Njegoševa, nagrada AVNOJ-a, Zmajeva…

⬇️Moje dve omiljene pesme…🥰

Nisam mnogo razmišljala o ovom postu i nisam planirala da danas pišem, ali mislim da je bitno da se obeleži ovaj datum i podseti nas na jednu divnu ženu i književnicu.

Senka vetra je prva knjiga u serijalu „Groblje zaboravljenih knjiga“ španskog pisca Karlosa Ruiza Safona. Ova dirljiva priča nas vodi u posleratnu Barselonu i prati Danijela, dečaka koji sa ocem odlazi na „Groblje zaboravljenih knjiga“ sa zadatkom da odabere jednu knjigu, pročita je i čuva kod sebe. On bira kniigu Senka vetra, malo poznatog autora Hulijana Karaša i postaje opsednut njome. Počinje da istražuje o životu pisca s tim što mu nimalo ne olakšava to što radi u očevoj knjižari. Karijera Karaša je bila kratka i burna a situaciju dodatno otežava to što neko uništava sve primerke njegove knjige.

Pored Danijelove priče, vraćamo se u prošlost i pratimo život Hulijana Karaša kao i ljudi koji su ga okruživali i uticali na njega. Posebno mi se dopada kako je Safon napisao likove: slojeviti su i svako od njih ima svoju zanimljivu priču, tako da bih mogla da čitam knjigu o svakom od njih.

Danijel mi je dobar glavni lik, pratimo ga od njegove desete do osamneste godine, i zbog toga dosta pravdam neke njegove postupke i strahove. Omiljeni lik mi je definitivno Fermin Romero de Tores i zvanično moj omiljeni „filozof“. 😀 Evo nekih njegovih bisera:

* Televizija je, prijatelju Danijele, sam Antihrist i kažem vam ja da će biti dovoljne 3 ili 4 generacije pa da ljudi više ne znaju ni sami da prdnu i da se ljudi vrate u pećinu, u srednjovekovno varvarstvo, i u stanje imbecilnosti koja je već gusenica prevazišla tamo negde oko pleistocena. Ovaj svet neće umreti od atomske bombe, kako kažu novine, umreće od smeha, od banalnosti, praviće šalu od svega, i to lošu šalu.

* Ima malo razloga da se kaže istina, ali za laž taj broj je beskonačan.

* Novac je kao bilo koji drugi virus: kada jednom pokvari dušu onog kome pripada, odlazi u potragu za svežom krvi.

* Najefikasniji način da se siromašni načine bezopasnim jeste da im se usadi želja da oponašaju bogate.

* Vidiš Danijele, sudbina je obično iza ćoška. Može biti lupež, kurva ili prodavac srećki- njene tri najdelotvornije inkarnacije. Ali ne praktikuju kućne posete. Moraš je zgrabiti.

…i još malo divnih misli/ citata iz knige….

* Knjige su ogledalo: u njima vidiš samo ono što već vidiš u sebi.

* Tajna vredi onoliko koliko oni od kojih je čuvamo.

*Svaka knjiga, svaki svezak koji vidiš, ima dušu. Dušu onih koji su je napisali i dušu onih koji su je pročitali i živeli i sanjali sa njom. Svaki put kad neka knjiga promeni vlasnika, svaki put kad neko klizi pogledom po njenim stranicama, njen duh raste i ojačava.

Predivna priča o jednom dečaku i Barseloni, knjizi i ljubavi prema čitanju.

Djordjo Vazari je maniristički slikar rodjen u Arecu, u Firenci. Posle očeve smrti, sa samo 16 godina, Djordjo postaje glava kuće. Da bi mogao da izdržava porodicu, pored slikanja, počeo je da izučava i arhitekturu

.

Vazari je bio uspešniji kao arhitekta nego slikar, što i možemo videti na primerima Lodje duž galerije Ufici pokraj reke Arno, Vazarijev koridor koji povezuje palatu Vekio sa Palaco Piti, pored toga je renovirao srednjovekovnu baziliku Santa Marija Novela i crkvu Svetog Krsta, obe u Firenci. Takodje je izgradio osmougaonu kupolu na bazilici Gospe poniznosti, koja je jedna od najvažnijih primera arhitekture visoke renesanse.

Ali, ono po čemu je Vazari najpoznatiji i često naxivan prvim istoričarem umetnosti je knjiga:“Le vite de’plu eccellentti pittori, scultori ed architetori“. To je enciklopedija sa biografijama umetnika, značajna za ono doba. Delo je posvećeno vojvodi Kozmu Medičiju, velikom ljubitelju umetnosti kao i meceni mnogih umetnika. Prvi put je objavljena 1550 godine a dopunjena verzija je izašla 1568 godine. Prvi je koristio izraz „renesansa“ u štampi i ovo delo je karakteristično po velikoj pristrastnosti prema firentinskim umetnicima. Firentincima je pripisivan svaki izum u doba renesanse, i tek u drugom izdanju pominje i umetnike iz drugih delova Italije (npr. Ticijan). Knjiga je prožeta istinitim anegdotama , fiktivnim gde je pisac pustio mašti na volju kao i tračevima. Nije se držao datuma kao mnogi biografi već je njihove živote pisao kao proste priče narodskim jezikom.

Vazarijeve Biografije su obavezna literatura za izučavanje renesansne umetnosti, iako su savremeni istoričari ispravljali njegovo delo dosta puta. Iako je ovo delo probudilo sumnju u meni, u vezi mog budućeg zanimanja, moje motivacije, želje za učenjem, želje za životom ( stvarno je ubijao na momente 🙄), mislim da svi zainteresovani za umetnost treba da je pročitaju.

Il mare je južnokorejski film iz 2000-te godine. Glavne uloge tumače Jun Ji-hyun i Lee Jung-jue.

Ime filma Il mare znači „More“ na italijanskom a takodje je i naziv kuće u kojoj se radnja dešava. Oba glavna lika žive u njoj u razmaku od dve godine, ali mogu da se dopisuju preko magičnog sandučeta za poštu.

Priča počinje kada Eon-joo, glasovna glumica, odluči da se seli iz kuće. Ostavlja božićnu čestitku sledećem stanaru sa molbom da joj prosledi poštu. Sung Hyun, student arhitekture, prima čestitku koja ga je jako začudila jer je on prvi stanar te kuće. Posle prvih kontakata, shvataju da ona živi u 1999-oj ,a on u 1997-oj godini. Sanduče koriste za dopisivanje kao i za slanje nekih sitnica kao npr. njene kasete koju je izgubila pre dve godine, kao i slanje biografije njegovog otudjenog oca.

Amerikanci su uradili rimejk ovog filma pod nazivom „Lake house“ a glavne uloge su tumačili Sandra Bulok i Kijanu Rivs.

Film sam gledala na YT, samo sam kucala naslov u pretragu. Film je na korejskom (naravno 🙄) a prevod sam imala na engleskom. Ako znate neki sajt gde mogu da gledam korejske filmove, obavestite me.

Divan, romantičan filmić, dobro napisan i izrežiran, kao da čitaš knjigu.😊